Studeni putevi Mešana Ćore

Studeni putevi Mešana Ćore
Autor	Zija Dizdarević
Originalni naziv	Studeni putevi Mešana Ćore

• "Odnekud su ljudi naši izmislili da je jesen zlat­no, bogato i sretno doba kad kruške zriju. A nije. Padnu tako u jesen hladnoće po cestama, zaiskre svijetle kapi u prašini, ogole njive, pa ako si se našao negdje između Busovače i Fojnice, ako su te psi otjerali ispred svačijih vrata pa si zanoćio pod plastom i pred zoru te stegla vlažna jutarnja stu­den te si se sav ukočio i ne može te povratiti ni kupanje u vrućim klokotskim izvorima, ako tako iz jeseni u jesen lutaš tvrdim, ledenim i krivu­davim cestama između Zenice, Busovače, Fojnice i Visokog, onda ti je svaka jesen siva, tvrda i ledena kao cesta u prohladno veče kad nemaš gdje zakonačiti."

• "Tako se Mešan Ćoro (nekad je bio ćorav, ali mu se je poslije počela navlačiti mrena i na drugo oko, a ime Ćoro ostade) potkraj ljeta nađe na cesti, s drvenim sandučetom na leđima, tamburicom pod pazuhom i držeći se za ruku svog Hamde. Iz grada u grad godinama nosi on to izlizano sanduče pa kad se najzad obrnu u kasabi, sjede nasred čaršije, postavi ga preda se, usadi u njeg nekakvu drvenu lutku nespretno odjevenu u krpe, sveže tobož neprimjetno (a svako to zna u dušu) lutku koncem, a konac provuče kroz sandučić a drugi kraj veže za prst, pa kad počne udarati u tamburicu lutka počinje da skače, da se vrti, i svijet onda nagrne, djeca se guraju između nogu starijih i sa zaustav­ljenim smijehom u široko rastvorenim očima stoje pred tim čudom. Mešan tada osjeti da je došao nje­gov čas, iskašlje se s namješteno ozbiljnim izra­zom lica, namignuvši onim drugim, skoro usahlim okom prema gomili, počinje otrcane, svakom već do tančina poznate stihove:

– Igraj, Mileva, ludo jedna! Po mraku se skitala Starijeg nije pitala..."

• "Eh, šta him ja mogu? Da ja mogu pivat' kad mi je teško, a niko mene ne upita vala: kako ti je Mešane, jesi li sust'o, je si li mokar, šta ćeš s tim maksumom, pa de se odmori Mešane, niko da me povuče kolima, svako hiti, svako biži, samo Mešan more polahko, njemu je svejedno, neće podbit tabane, naučio je on rajzovat'. A meni da je bog d'o da legnem, da se naspavam, da tri dana i tri noći spavam, pa kad se probudim da pogledam k'o nekad, eh, pusto moje, da mi je samo jednoć se probudit' horan i odmoran pa da svojim okom onako dobro vidim ova brda, pusta ne bila, jah, moj Hamdo, ne bih ti žalio umrit'... Ama ope' ne bi' ni tebe s draga srca ostavio..."